PRIPOVETKE ZA GODINU DANA II

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Olga Tokarčuk je izuzetan predstavnik savremene poljske književnosti, a za ovo monumentalno delo, 2015, po drugi put dobila je nagradu NIKE, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima.

Radnja romana Knjige Jakovljeve događa se u važnom periodu poljske istorije, odnosno pred početak nasilnih podela njenih teritorija između velikih sila. Taj prostor i to vreme, poznati poglavito iz dela Henrika Sjenkeviča, Olga Tokarčuk prikazuje iz drugačije perspektive, otkrivajući nam drugu stranu istorije, obeležene suživotom više različitih kultura – koegzistencijom hrišćanstva, judaizma i islama – mnogojezičnu sredinu umnogome bližu Istanbulu nego Parizu.

U feudalnom, rigidno hijerarhizovanom svetu u kome je religijski ključ determinisao ljudske sudbine, iznebuha i gotovo niotkuda pojavljuje se mlad i beskompromisan čovek koji će promeniti živote velikog broja savremenika koji su ga sledili.

Zoran Živković je zadivljujuće ironičan autor čije se nadasve osobne vizije savršeno slažu s njegovom sumornom duhovitošću punom apsurda.

Ugledni pisac jednog jutra dobija imejl od anonimnog poštovaoca. Poruka sadrži „nedoličnu ponudu“: piscu se predlaže da napiše roman nad kojim bi autorstvo prepustio poštovaocu za prikladnu naknadu. Pisac je, naravno, zgranut, ali svejedno se upušta u dopisivanje s poštovaocem. Istovremeno mu prispevaju imejlovi od četvoro prijatelja s kojima je u gotovo svakodnevnoj prepisci. Jedino stvorenje s kojim pisac nije samo u virtuelnoj vezi i koje naizgled nema nikakve prozne ambicije jeste prostodušni i trapavi mačak Feliks…

Roman „Prijatelji metafizike“ na drugačiji način govori o metafizici, filozofiji, psihologiji, muzici, slikarstvu, generalno o nauci i umetnosti. Ali i o običnom životu u kome se opaža do sada neopaženo. Iz toga je nastala ova zbirka koja sadrži 105 kratkih priča ispričanih delom sa dvojicom večnih prijatelja, u periodima njihovih dokolica, akcija i reakcija, kao i onih nastalih iz aktivnih i retroaktivnih opažanja. Zato su ušle u ovu zbirku, to jest „dnevnik retroaktivnih događaja” – dnevnik koji dira prošlost, menja je, menja i autora, akauzalno to radi, onostrano, posledično-uzročno, čarobno. Kako autor kaže, teme su na ivici apsurda, cepaju vreme, lome prostor i sve to iznova povezuju metafizičkim kopčama. Ovim romanom književnost otkriva novi nadrealizam i novu filozofiju za ličnu upotrebu.