Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Luiđi Pirandelo (1867-1936), jedan od najznačajnijih italijanskih književnika XX veka, inovacijama u književnosti i pozorištu obeležio je svoju epohu, ali se njegova dela i danas mogu smatrati veoma „modernim“.
Svetsku slavu sicilijanski pisac stekao je posle Prvog svetskog rata, a naročito po osnivanju vlastitog pozorišta u kojem je bio impresario i reditelj. Turneje tog pozorišta po Evropi i Americi bile su trijumfalne, a prema njegovim komedijama i romanima snimljeni su mnogi filmovi kako u Italiji tako i u Holivudu. Pirandelo je dobio i Nobelovu nagradu za književnost 1934. godine.
Pirandelo je napisao sedam romana od kojih su najbolji Pokojni Matija Paskal (1904), koji se bavi odnosom jedinke i birokratskog aparata, pa i sveta uopšte, i Jedan, nijedan i sto hiljada (1924) u kojem je zastupljena jedna od njegovih omiljenih tema: pluralitet ličnosti.
U zbirci Stari Bog čitalac se izlaže mahnitom i šarolikom vrtlogu silovitih emocija i okrutnih spoznaja, dok ulazi u taj „razigran“ i raskošan svet i potom kruži među prizorima tipično ljudskih ludosti, da bi na kraju izašao ranjen i opčinjen jednim osećanjem koje je blisko onom što glavni lik iz pripovetke Svitanje oseća prema životu, za koji kaže da je istovremeno „ogavan i tužan“.
Gotovo sve pripovetke zbirke Dona Mima govore o izdajama, podelama, emotivnoj ili materijalnoj zajednici. Ako ostane, samo uvreda može da se pretvori u osvetu, ogorčenje. Čak i u ekspadama, poligamnim ljubavima, na kraju možete pronaći nešto dobro.
Gordin Lakas (Dragan D. Lakićević) je autor literarnih dela „Gradovi i druge priče“ (Politika, 2007), „Spidijeva filozofija“ (Paideia 2010; prevod na nemačkom Golubooks 2014), kao i niza eseja i tekstova u književnim časopisima. Pod pravim imenom objavio je više knjiga iz istorije filozofskih ideja, metodologije i politike.
Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.
