PUTEM ZRNA / TEŠKA LIRA

Igor Irtenjev je jedan od najznačajnijih i ujedno najpopularnijih savremenih ruskih pesnika. Rođen je 1947. godine u Moskvi, a njegove prve knjige pojavljuju se pred kraj perestrojke. Pseudonim Irtenjev, koji asocira na rusku klasičnu književnost (tako se preziva glavni junak Tolstojeve trilogije o odrastanju), zapravo je prezime njegove druge žene Sonje. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka bio je predsednik čuvenog neformalnog književnog kluba „Poezija“, koji je okupljao pesnike iz takozvanog ruskog „novog talasa“. On sam je pripadao književnoj grupi ironista, predstavnika ironične poezije. Od devedesetih godina sarađuje s nizom medija, pesnički komentarišući dnevno-političke događaje, zbog čega postaje široko poznat. Do danas mu je izašlo dvadesetak knjiga poezije. Irtenjeva su kao klasika prepoznale i kritika i publika, a i on sam se često u pesmama šali na taj račun. Iako se na prvi pogled čini da je komični element u njoj dominantan, njegova poezija je zapravo vrlo ozbiljna. On se bavi čitavim kompleksom tema iz ruske književnosti i kulture. I mada ih gotovo redovno tretira u komičnom ključu, ne odriče se lirike. Njegov lirski junak je običan čovek, čija sudbina nije drugačija od sudbine ljudi koji ga okružuju. On je deo celine, i deli dobro i zlo sa ostalim pripadnicima društva. Jezik kojim se Irtenjev služi zavodi nas svojom prividnom jednostavnošću i lakoćom. To je originalna mešavina razgovornog jezika, klišea, žargonizama i visokog pesničkog stila. U stvari, reč je o izrazito slojevitom umetničkom instrumentu, u kojem nijedan element nije slučajan. Irtenjevljeve pesme obiluju citatima iz klasičnih, popularnih i čuvenih dela. Ali ono što citira autor ujedno i reinterpretira. Njegov društveni angažman ogleda se u solidarnosti s „malim čovekom“ i u osporavanju klišea i stereotipa. Njegov protest, međutim, nije politički, već egzistencijalistički. Irtenjev na jedinstven način kombinuje liriku, humor, apsurd i melanholiju. Njegova poezija poseduje univerzalno značenje i mogućnost da s lakoćom i neposredno saobraća sa svakim čitaocem nadilazeći kulturne, jezičke i vremenske barijere.

X–XXI vek knjiga I: X – prva četvrtina XX veka (do simbolizma)

Lomonosov, Sumarokov, Deržavin, Karamzin, Žukovski, Baćuškov, Krilov, Riljejev, Kiheljbeker, Puškin, Baratinski, A. Odojevski, Jazikov, Poležajev, Venevitinov, Tjutčev,
Koljcov, Ogarjov, Ljermontov, Al. Tolstoj, Fet, Njekrasov, Majkov, Ap. Grigorjev, Slučevski, Apuhtin, Vl. Solovjov, Minski, Anjenski, Nadson, Sologub, Mereškovski, Vjač. Ivanov, Baljmont, Z. Hipijus, Bunjin, Brjusov, A. Dobroljubov, Guro, Vološin, Beli, Blok, i dr.

Knjiga prva: folklorna i umetnička lirika od kraja X do sredine XVII veka (izbor iz narodne lirike, odlomci ili celoviti zapisi lirskih tekstova iz letopisa i drugih sačuvanih spomenika srednjovekovne kulture; izbor iz duhovne poezije); umetnička lirika baroka, klasicizma i sentimentalizma XVII i XVIII veka; lirske pesme epohe romantizma i realizma XIX veka, zaključno sa simbolizmom s kraja XIX i iz prve četvrtine XX veka…

Izbor je napravljen u želji da se iz njega može ostvariti uvid u rusku poeziju na svim etapama njenog istorijskog razvoja, ali i da se iz ove knjige može steći slika o umetničkoj vrednosti dela najznačajnijih ruskih pesnika od kraja X do početka XXI veka.

Svako u sebi treba da pronađe Boga koji je svuda i u svemu. To je zaključak kome vodi iole pažljivo čitanje poeme Bog.

Za Igoa je religija čovekova unutarnja vrednost. Njegov Bog prebivao je samo u njemu, u bezdanima njegovog duha.

Da li je Viktor Igo želeo da osnuje jednu novu „pravu“ religiju? Da li je pretendovao na ulogu nekakvog mesije kao što su poneki tvrdili?

Poema Bog pruža negativan odgovor na ta pitanja. Sve što je Igo u njoj rekao o „prorocima“, sveštenicima i o bilo kom obliku institucionalizacije onoga što on podrazumeva pod pojmom religija isključuje svaku mogućnost postojanja takve njegove ambicije.

Zastupljeni su soneti, madrigali, kancone, fragmenti od kojih su neki nalik na kakav haiku ili tanku, burleske i groteske sa obaveznom gorkom primesom. Mikelanđelova poezija nije u službi ekspliciranja njegove slikarske, vajarske i arhitektonske umetnosti, iako boje, oblici, strukture i konstrukcije u njoj postoje, kao što su očigledni i uticaji poezije Dantea i Petrarke.

Ovu knjigu njegove poezije priredila je i prevela Milana Piletić, a izdanje je dvojezično.

Mikelanđelova poezija se redovno pominje u istorijama književnosti, ali se po pravilu marginalizuje u odnosu na njegova dela iz drugih umetnosti, ili se suviše stavlja u njihovu službu, ali u poslednje vreme se ta gledišta menjaju, o čemu svedoče ne samo radovi, nego i kritička, ili barem filološki iscrpno sačinjena izdanja koja se pojavljuju u Italiji, ali i ne samo tamo. Zanimljivo je da je njegovom poezijom bio inspirisan Miloš Crnjanski ,koji je to potvrdio i Knjigom o Mikelanđelu.
Prvi sakupljač Mikelanđelove poezije bio je Mikelanđelov imenjak i potomak, koji je, za razliku od svog slavnog pretka, uzeo na sebe tu slobodu da menja, prepravlja, ubacuje po vlastitom nahođenju. Takav postupak je navodio na traganje za autentičnim rukopisima, koji su često nalaženi na poleđini Mikelanđelovih pisama i skica.
Pri sastavljanju ove antologije, priređivač i prevodilac se trudio da komentare uz pesme svede na minimum kako bi ostao veran pesniku i poeziji, a da bi i čitalac istovremeno mogao nesputano što više sam da rasuđuje i doživljava.
Svaku pesničku deceniju dugovečnog Mikelanđela zastupa najmanje jedna pesma. Prevodilac je nastojao da one budu raznolike, a da ipak istakne ono što ga je najviše zaokupljalo – mnogoslojna, gorda, smerna i vatrena ljubav prema Stvoritelju, stvorenjima i stvorenom, ali i stvaranju samom i stvaraocima.
Poznata je činjenica da je umetniku bio najbliži kamen koji je, pored svoje materijalne pojavnosti, i višestruki simbol u koji su utkana sva čudesa koja je u njemu video, možda i kao ejdetske slike, i to je jedan od razloga zbog kojih je ova mala antologija dobila ime po jednom njegovom stihu Uživam u snu, u kamenu više.