ROMANI I

Roman Konstantina Leontjeva Odisej Polihroniades ima sve uslove da privuče pažnju ne samo ljubitelja književnosti (posebno ruskog realističkog romana) već i istoričara, etnologa, balkanologa i, uopšte, čitalaca koje zanimaju istorija i kultura balkanskih zemalja pod turskom vlašću. Na osnovu ličnog diplomatskog iskustva Leontjev živo i detaljno dočarava razne aspekte „konzulskih vremena“ u Janjini s početka šezdesetih godina XIX veka a da pri tom ni u jednom trenutku ne ispušta iz ruku nit zanimljive fabule.

U pismima jednom atinskom prijatelju grčki trgovac i rodoljub Odisej Polihroniades opisuje presudnu godinu svoje mladosti, period koji započinje njegovim odlaskom iz roditeljskog doma a nastavlja se događajima vezanim za ruski konzulat u Janjini, koji mu je pružio gostoprimstvo. Naratoru, već zrelom porodičnom čoveku, polazi za rukom da u pripovedanju oživi mladalačku naivnost i svežinu doživljaja iz tog vremena, kada je bio naizmenično očaran i razočaran diplomatskim poslovima i načinom života. U središtu njegove pažnje nalaze se ruski konzul Aleksandar Blagov, „ne čovek nego vrt“ čija pojava i karakter odišu neobičnom estetskom i etičkom otmenošću, i mlada ciganska plesačica Zelha, „ljuta travka“ koja svojim nesvesnim, još detinjim šarmom privlači i zastrašuje neiskusnog mladića. Jednako živo i ubedljivo naslikani su i mnogi predstavnici janjinskih etničkih zajednica i društvenih slojeva, a s njima i gotovo ceo repertoar tadašnjih političkih i kulturnih ideja, od kojih su mnoge i danas relevantne.
Tokom pet decenija koje dele vreme radnje Andrićeve Travničke hronike od vremena ovog romana istorijske okolnosti su se znatno promenile: strašni Orijent i surovi, hiroviti veziri preselili su se u legendu, i konzuli evropskih sila i slobodne Grčke suočavaju se sa imperijom na silaznoj putanji i sa njenim slabijim, pasivnijim predstavnicima. Etnička posebnost i patos junaštva povlače se pred svima razumljivim jezikom pragmatizma i hedonizma. Na turskoj strani korupcija zamenjuje sirovu silu, a na grčkoj trgovina i ekonomski interesi polako potiskuju rodoljublje iz delatne u simboličku ravan. Nade u bolji život su probuđene, ali nad njima se i dalje nadvija senka Carstva..

Bezumnik predstavlja veliki zaokret u Džubranovom književnom radu, ne samo zato što je prvo koje je napisano na engleskom jeziku, nego i zato što žestina karakteristična za njegove ranije spise, ustupa mesto kontemplaciji i duhovnom uzdizanju. Dok književna kritika u Americi pozdravlja „ove poeme i parabole koje poseduju vlastitu muziku, otmenost, naivni šarm i strukturalnu simetriju…“, Mej Zijada ih smatra mračnim i okrutnim. „Koje je dobro za čoveka da dobije pohvale celog sveta, a da ne dobije od Mej“, setno joj prigovara u pismu od 7. februara 1919.

„Pitate me kako sam postao bezumnik. Ovako se to zbilo: jednog dana, davno pre no što se rodiše mnogi bogovi, probudio sam se iz dubokog sna i video da su mi ukrali sve moje maske – sedam maski koje sam svojeručno napravio i nosio kroz sedam života – i potrčah bez maske ulica punim ljudi uz krike: „Lopovi, lopovi, prokleti lopovi“.
Muškarci i žene smejaše mi se, a neki pobegoše u kuće, strahujući od mene.
A kad stigoh do tržnice, neki mladić, koji je stajao na vrhu kuće, povika: „Evo ga bezumnik!“ Podigoh pogled da ga vidim i sunce mi poljubi ogoljeno lice, po prvi put. Po prvi put sunce poljubi moje ogoljeno lice i u mojoj duši se razgore plam ljubavi prema suncu i nisam želeo više svoje maske. I kao u zanosu povikah: „Blagosloveni, blagosloveni da su lopovi koji mi ukradoše maske!“
I tako sam postao bezumnik.“

Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.

«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.»    Halil Džubran

Četvrti roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.

„Uskoro, u jednom carstvu,
Žena će imati Gomoru, a čovek Sodomu
I gledajući se gnevno izdaleka,
Ljudska će oba pola umreti…“
Alfred de Vinji