Romani II

Ovaj roman priča o sudbini zlostavljanog deteta koje će se spasiti  zahvaljujući neobičnom susretu. Da bi je ispričala Gavalda izmišlja novi glas, novi jezik.

Reč je o sećanjima jedne dobro vaspitane devojke, kojoj su se u životu  loše otvorile karte. Suptilna  i uznemiravajuća i, nema sumnje,  najdivnija knjiga Ane Gavalde.

Bili, moja Bili, ta princeza skrhanog detinjstva  koja se probija kroz život sa lovačkom puškom u jednoj ruci i knjigom Ne igraj se ljubavlju u drugoj, najlepša je stvar koja mi se desila od kada pišem.                                

Ana Gavalda

Zoran Živković je zadivljujuće ironičan autor čije se nadasve osobne vizije savršeno slažu s njegovom sumornom duhovitošću punom apsurda.

Ugledni pisac jednog jutra dobija imejl od anonimnog poštovaoca. Poruka sadrži „nedoličnu ponudu“: piscu se predlaže da napiše roman nad kojim bi autorstvo prepustio poštovaocu za prikladnu naknadu. Pisac je, naravno, zgranut, ali svejedno se upušta u dopisivanje s poštovaocem. Istovremeno mu prispevaju imejlovi od četvoro prijatelja s kojima je u gotovo svakodnevnoj prepisci. Jedino stvorenje s kojim pisac nije samo u virtuelnoj vezi i koje naizgled nema nikakve prozne ambicije jeste prostodušni i trapavi mačak Feliks…

.

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga.

„Njegove istočnjačke pripovesti su divne. Retko mi se dešavalo da nešto čitam s takvim zadovoljstvom“ – rekao je Lav Tolstoj o pričama Konstantina Leontjeva uvrštenim u zbirku Iz života Hrišćana u Turskoj.

„Da se delo poput Odiseja Polihronijadesa pojavilo u Zapadnoj Evropi, o njemu bi se mnogo govorilo i pisalo, ono bi odmah doživelo nekoliko izdanja, bilo bi prevedeno na mnoge jezike, a njegov značaj i njegove vrednosti bili bi visoko ocenjeni“ – smatrao je Vsevolod Solovjov.

Leontjev je bio opčinjen estetikom Istoka i bogatstvom različitosti koje je zatekao na njemu. I on sam i njegovi junaci žele da služe lepoti. A lepota je iznad pojedinačnih sudbina, iznad morala i iznad zakona.

„Estetika je, kao kriterijum, primenjiva na sve – od minerala do čoveka. Prema tome, primenjiva je i na pojedina ljudska društva i na sociološke i istorijske zadatke“ – pisao je Leontjev.

On je na Istoku našao lepotu o kojoj je maštao i koju je slavio u svojim delima. Našao je i strasti i snagu osećanja koje su u sredini iz koje je dolazio već uveliko bile potisnute u korist razuma, tehnološkog razvoja i prosperiteta. I našao je svoj književni izraz. Izraz oslobođen patetike, izveštačenosti i laži, osobina od kojih je, po njegovom mišljenju, patila celokupna ruska književnost.

Današnji čitalac će biti iznenađen modernošću Leontjevljevog književnog postupka, ali i univerzalnošću ljudskog koda, koji je Leontjev izvrsno razumeo i umetnički razložio. Iako je u njima reč o prošlosti, ništa nas u ovim pričama neće navesti na pomisao da ono što je u njima opisano nema veze s nama, s našim vremenom i našim doživljajem sveta. Prikazani onako kako je to Leontjev želeo, junaci ovih priča nisu ništa manje savremeni od ljudi s kojima smo svakodnevno u kontaktu. Leontjev je uspeo da svoje delo učini vanvremenim i trajno aktuelnim. To je rezultat kojim se mogu pohvaliti tek malobrojni veliki pisci. Čitaocu prevoda na srpski Leontjevljev istočni ciklus može biti zanimljiv i zbog toga što je u njemu reč o našim neposrednim susedima, s kojima smo dugo delili svakodnevicu i iskustvo života pod turskom vlašću.