Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Konstantin Vaginov (1899–1934) poslednji je veliki pisac peterburškog perioda ruske književne istorije, poslednje poglavlje „peterburškog teksta“ klasične ruske književnosti. Podjednako je značajan i kao pesnik i kao prozni pisac. Napisao je više knjiga pesama: Putovanje u haos (1921); Peterburške noći (1923); Konstantin Vaginov – A. I. Fjodorovoj (1926); Pokušaji povezivanja reči pomoću ritma (1931); Zvukolici (1934), i četiri romana: Jarčeva pesma (1928), Poslovi i dani Andreja Svistonova (1929), Bambočada (1931) i Harpagonijana (1933–1934).Njegovo delo predstavlja uspešan spoj modernističkog i tradicionalnog i, po nekim mišljenjima, jedinstveno je u istoriji svetske književnosti. Kao granični pisac, Vaginov se bavi temom prelaznog i prelomnog doba koja ima i šire značenje od vremenskog okvira ruske revolucije. Otkako je ponovo otkriveno šezdesetih godina dvadesetog veka, njegovo delo suštinski utiče na rusku nezavisnu kulturu, a u najnovije vreme i na novu rusku književnost.
Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.
«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.» Halil Džubran
„Nekih dana, ipak, ali retko, došla bi ona njemu popodne, prekinula bi njegove sanjarije ili onu studiju o Vermenu na koju nedavno beše ponovo prionuo. Došli bi da mu kažu da je gđa de Kresi u malom salonu. On bi otišao tamo i kada bi otvorio vrata, na Odetinom licu, čim bi ugledala Svana, sa rumenilom pomešao bi se osmeh, menjajući joj oblik usta, pogled očiju, oblinu obraza. A kad bi ostao sam, pred očima je opet video taj osmeh, i onaj sinoćni, i onaj kojim mu je odgovorila, u kolima, kada ju je upitao nije li joj neprijatno dok joj namešta orhideje; a Odetin život za sve ostalo vreme, pošto o njemu ništa nije znao, javljao mu se kao neodređena i bezbojna pozadina, nalik na one Vatoove studije po kojima su bezbrojni osmesi razasuti svuda, u svim položajima, nacrtani olovkom u tri boje na svetlosmeđoj hartiji… Ta jednostavna skica potresla bi Svana, jer bi mu odjednom pokazivala da Odeta ima i jedan život koji nije sav njegov; želeo je da zna kome je to želela da se svidi u toj toaleti koju nije poznavao; zaricao se da će je pitati kuda je to išla u tom trenutku, kao da je u celom bezbojnom – gotovo nepostojećem, jer njemu nevidljivom – životu njegove ljubavnice postoji samo jedna stvar izvan osmeha njemu upućenih: kako ona korača, sa šeširom „a la Rembrant“, s kitom ljubičica na grudima…“
* Ovaj roman je objavljen u knjizi Romani (II tom), u okviru projekta Sabrana dela Gajta Gazdanova. *
Kafkijanski roman „Povratak Bude“ mogao bi se okarakterisati kao psihološki ili metafizički triler. Glavni junak je nepravedno optužen za ubistvo koje nije počinio. Mali Budin kip pomaže da se ubistvo reši, a junak neočekivano postaje bogati naslednik žrtve ubistva. Roman govori o Gazdanovljevom interesovanju za budizam, mada u delu, osim naslova i pomenute Budine skulpturice, nema direktnih pozivanja na njega. Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 1950. u SAD.
