SABRANA DELA

Leontjev, poput svojih nešto starijih književnih savremenika Ivana Turgenjeva, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, slika ruski život iz perspektive aristokratije, privilegovanog društvenog sloja kojem je i sam pripadao. Ali, za razliku od Tolstojevih „divnih ljudi“, za razliku od ekscentrika koji često prerastaju u karikature pod perom Fjodora Dostojevskog, junaci Konstantina Leontjeva portretisani su uzdržano, precizno i nepristrasno. Leontjeva je privlačila puškinska jednostavnost, a „gogoljevski šinjel“ bio mu je neudoban. On je sebi postavio za cilj da svoje junake niti unižava niti idealizuje, to jest da što vernije i tačnije prikaže ljudsku prirodu.

Roman Konstantina Leontjeva Odisej Polihroniades ima sve uslove da privuče pažnju ne samo ljubitelja književnosti (posebno ruskog realističkog romana) već i istoričara, etnologa, balkanologa i, uopšte, čitalaca koje zanimaju istorija i kultura balkanskih zemalja pod turskom vlašću. Na osnovu ličnog diplomatskog iskustva Leontjev živo i detaljno dočarava razne aspekte „konzulskih vremena“ u Janjini s početka šezdesetih godina XIX veka a da pri tom ni u jednom trenutku ne ispušta iz ruku nit zanimljive fabule.

U pismima jednom atinskom prijatelju grčki trgovac i rodoljub Odisej Polihroniades opisuje presudnu godinu svoje mladosti, period koji započinje njegovim odlaskom iz roditeljskog doma a nastavlja se događajima vezanim za ruski konzulat u Janjini, koji mu je pružio gostoprimstvo. Naratoru, već zrelom porodičnom čoveku, polazi za rukom da u pripovedanju oživi mladalačku naivnost i svežinu doživljaja iz tog vremena, kada je bio naizmenično očaran i razočaran diplomatskim poslovima i načinom života. U središtu njegove pažnje nalaze se ruski konzul Aleksandar Blagov, „ne čovek nego vrt“ čija pojava i karakter odišu neobičnom estetskom i etičkom otmenošću, i mlada ciganska plesačica Zelha, „ljuta travka“ koja svojim nesvesnim, još detinjim šarmom privlači i zastrašuje neiskusnog mladića. Jednako živo i ubedljivo naslikani su i mnogi predstavnici janjinskih etničkih zajednica i društvenih slojeva, a s njima i gotovo ceo repertoar tadašnjih političkih i kulturnih ideja, od kojih su mnoge i danas relevantne.
Tokom pet decenija koje dele vreme radnje Andrićeve Travničke hronike od vremena ovog romana istorijske okolnosti su se znatno promenile: strašni Orijent i surovi, hiroviti veziri preselili su se u legendu, i konzuli evropskih sila i slobodne Grčke suočavaju se sa imperijom na silaznoj putanji i sa njenim slabijim, pasivnijim predstavnicima. Etnička posebnost i patos junaštva povlače se pred svima razumljivim jezikom pragmatizma i hedonizma. Na turskoj strani korupcija zamenjuje sirovu silu, a na grčkoj trgovina i ekonomski interesi polako potiskuju rodoljublje iz delatne u simboličku ravan. Nade u bolji život su probuđene, ali nad njima se i dalje nadvija senka Carstva..

„Duh Aleksandra Volfa“ (1947-1948) koncentriše Gazdanovljeve opsesivne teme predodređenosti, sudbine, uloge slučaja, metamorfoze ličnosti, smrti, dvojnika. Ponovo se pojavljuje tema građanskog rata u Rusiji. Glavnog junaka romana progoni sećanje na ubistvo u ratu za koje se ispostavlja da ga nije počinio. Kada napokon, mnogo godina kasnije, u emigraciji sretne čoveka koga je mislio da je ubio, svog svojevrsnog dvojnika, sticajem okolnosti ipak ga ubija.

U autobiografskoj noveli Slomljena krila, objavljenoj u Njujorku 1912. godine, Džubran Halil Džubran govori o svojoj prvoj romansi,  koju je doživeo sa devojkom po imenu Hala Daher, za vreme školovanja u Bejrutu. Lirskim tonom Džubran govori o ljubavi kao svetom i neponovljivom osećanju koje nam podjednako daruje nebesku radost i nepodnošljiv bol. Više od četrdeset godina ova novela bila je arapski bestseler. O njoj je sam Džubran mislio da je najbolje što je ikada napisao. Ovo poetično delo, koje govori o ljubavi, slatkoj i gorkoj, radosnoj i tužnoj, govori, zapravo, o nevidljivoj sili koja upravlja svetom. Ljubav je za njega platonska, romantična i spiritualna. Ljubav se racionalno ne dokučuje. Kada volimo, Bog nije u našem srcu, već ljubavlju dosežemo Božje srce. Ljubav je jaka kao smrt. Menja, ali ostaje nepromenjena.