SABRANA POETSKA DELA

Prevodilac: , Povez: BROŠ, Format: A5

Nikolaj Olejnikov se ubraja među najznačajnije ruske pesnike XX veka. Za života je objavio samo tri pesme namenjene odraslim čitaocima. Sve ostale, koje su kružile u rukopisu, sačuvali su njegova supruga i prijatelji. Živeo je relativno kratko – u svojoj 39. godini stradao je u Staljinovim čistkama.

Gotovo svi savremenici koji su pisali o Olejnikovu slažu se da je bio izuzetna osoba, a neki od njih govore i o njegovoj genijalnosti. Iako njegove pesme za odrasle nisu objavljivane, Olejnikov je znatno uticao na književne tokove svog vremena, a u velikoj meri je doprineo uobličavanju sovjetske književnosti za decu. Uređivao je nekoliko časopisa i smatrao je časopis samostalnom književnom formom. Pojavljuje se i kao književni junak u delima mnogih svojih kolega (Mihaila Slonimskog, Nikolaja Zabolockog, Danila Harmsa i dr.). Poseban značaj imaju njegovo druženje s Danilom Harmsom i Aleksandrom Vedenskim i pripadnost ruskim apsurdistima. On nije bio član grupe Oberiu, ali pripadao je mnogo trajnijoj skupini „Činari“, koja je imala sličan sastav. Ovu grupu su, pored Danila Harmsa, Aleksandra Vedenskog i samog Olejnikova, činili Jakov Druskin, Leonid Lipavski i Tamara Lipavska.

Olejnikov je napisao stotinak pesama i dve poeme. Pesme su isprva nastajale kao prigodne, bez ambicije, da bi s vremenom, uoči smrti, pesnik počeo da sastavlja knjigu. Recepcija njegovog dela razvija se u dva pravca. Jedni ga smeštaju u okvir apsurdne književnosti i vide u njemu predstavnika oberiutske struje – uprkos tome što su njegove pesme razumljivije i pristupačnije od pesama njegovih kolega i što u potpunosti odgovaraju formalnim zahtevima tradicionalne književnosti. Drugi ga u većoj ili manjoj meri odvajaju od oberiutskog društva i vezuju za bogatu tradiciju ruske satirične i humoristične poezije, na koju se on nesumnjivo oslanja i nadovezuje.

Ipak, najubedljivije tumačenje ponudila je Lidija Ginzburg, koja smatra da su pesnika oblikovale dve naizgled nespojive tradicije – tradicija satirične poezije i tradicija Vladimira Hlebnjikova. Iz ovog spoja raznorodnih tradicija nastao je pesnik jedinstvenog izraza. Lidija Ginzburg smatra da je Olejnikov otišao dalje od Zabolockog, Harmsa i Hlebnjikova u stvaranju novog jezika.

Olejnikov piše višeznačnu šaljivu poeziju koristeći klasične forme – prigodnu i pohvalnu pesmu, poslanicu, odu, basnu, baladu, poemu, koje ispunjava novim sadržajem.

U ovom izdanju predstavljeno je skoro celokupno pesničko stvaralaštvo Nikolaja Olejnikova.

Igor Irtenjev je jedan od najznačajnijih i ujedno najpopularnijih savremenih ruskih pesnika. Rođen je 1947. godine u Moskvi, a njegove prve knjige pojavljuju se pred kraj perestrojke. Pseudonim Irtenjev, koji asocira na rusku klasičnu književnost (tako se preziva glavni junak Tolstojeve trilogije o odrastanju), zapravo je prezime njegove druge žene Sonje. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka bio je predsednik čuvenog neformalnog književnog kluba „Poezija“, koji je okupljao pesnike iz takozvanog ruskog „novog talasa“. On sam je pripadao književnoj grupi ironista, predstavnika ironične poezije. Od devedesetih godina sarađuje s nizom medija, pesnički komentarišući dnevno-političke događaje, zbog čega postaje široko poznat. Do danas mu je izašlo dvadesetak knjiga poezije. Irtenjeva su kao klasika prepoznale i kritika i publika, a i on sam se često u pesmama šali na taj račun. Iako se na prvi pogled čini da je komični element u njoj dominantan, njegova poezija je zapravo vrlo ozbiljna. On se bavi čitavim kompleksom tema iz ruske književnosti i kulture. I mada ih gotovo redovno tretira u komičnom ključu, ne odriče se lirike. Njegov lirski junak je običan čovek, čija sudbina nije drugačija od sudbine ljudi koji ga okružuju. On je deo celine, i deli dobro i zlo sa ostalim pripadnicima društva. Jezik kojim se Irtenjev služi zavodi nas svojom prividnom jednostavnošću i lakoćom. To je originalna mešavina razgovornog jezika, klišea, žargonizama i visokog pesničkog stila. U stvari, reč je o izrazito slojevitom umetničkom instrumentu, u kojem nijedan element nije slučajan. Irtenjevljeve pesme obiluju citatima iz klasičnih, popularnih i čuvenih dela. Ali ono što citira autor ujedno i reinterpretira. Njegov društveni angažman ogleda se u solidarnosti s „malim čovekom“ i u osporavanju klišea i stereotipa. Njegov protest, međutim, nije politički, već egzistencijalistički. Irtenjev na jedinstven način kombinuje liriku, humor, apsurd i melanholiju. Njegova poezija poseduje univerzalno značenje i mogućnost da s lakoćom i neposredno saobraća sa svakim čitaocem nadilazeći kulturne, jezičke i vremenske barijere.

„Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu,
I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;
Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima
I koristimo u praktične svrhe,
Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk.“

Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno.