Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Artur Rembo je rođen 1854. u Šarlevilu, gradiću na severu Francuske. Od najranijih školskih dana pokazivao je izuzetnu darovitost dobijajući nagrade iz književnosti i prevođenja i pišući, sa velikom virtuoznošću, pesme na latinskom jeziku. Sa petnaest godina dobio je prvu nagradu na konkursu za sastav napisan na latinskom. Tim povodom direktor škole je rekao: „U glavi ovog deteta ne nastaje ništa banalno. On će biti genije ili Zla ili Dobra. „Njegov budući skitalački život proteći će u znaku potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi koje će beležiti pre nego što kao pesnik konačno ne zaćuti biće prvi poetski tekstovi u istoriji poezije bez namere da se njima ostvari bilo kakva komunikacija. Prozne pesme Iluminacije (1874) nastaju na granici tišine i smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnažnijim izvorom onoga što danas zovemo modernim poetskim izrazom. Sa dvadeset jednom godinom prestaje da piše i nastavlja život kao skitnica trgovac, krijumčar oružja i istraživač egzotičnih krajeva. Iz Afrike se vraća u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije noge.
Svako u sebi treba da pronađe Boga koji je svuda i u svemu. To je zaključak kome vodi iole pažljivo čitanje poeme Bog.
Za Igoa je religija čovekova unutarnja vrednost. Njegov Bog prebivao je samo u njemu, u bezdanima njegovog duha.
Da li je Viktor Igo želeo da osnuje jednu novu „pravu“ religiju? Da li je pretendovao na ulogu nekakvog mesije kao što su poneki tvrdili?
Poema Bog pruža negativan odgovor na ta pitanja. Sve što je Igo u njoj rekao o „prorocima“, sveštenicima i o bilo kom obliku institucionalizacije onoga što on podrazumeva pod pojmom religija isključuje svaku mogućnost postojanja takve njegove ambicije.
Ukletost nam se približava i izmiče kao stvaran ontološko-egzistencijalni pojam, kao prisutnost i esencija, kao apsolutna vrednost i apsolutna negacija života, kao nedokučiva tajna ljudskog duha i najzad, kao nevidljiva granica između pevanja i življenja. Ne potvrđuje se samoubistvom vrednost poezije, niti je autodestruktivnost jedini kredibilitet dobrog pesništva. Nisu ni svi prerano umrli veliki pesnici. Međutim, oni koji to jesu, ostavili su nam nasleđe predivne poezije kao jedine istine i smisla življenja, i bolno svedočanstvo o jednoj kategoriji u kojoj se poezija ostvaruje, možda najiskonskijoj, svakako najtragičnijoj. Antologija ukletog nemačkog pesništva XIX i XX veka obuhvata tragično nastradale pesnike i pesnike umrle pre stupanja u zrelo doba. Među njima su vodeća imena nemačke književnosti (Novalis, Klajst, Trakl, Hajm, Celan, I. Bahman, H. Kreftner) ali i pesnici nedovoljno poznati ovdašnjem čitaocu. Većina pesama se prvi put pojavljuje na srpskom.
Visoko obrazovana, veoma inteligentna, umetnica ali i redovnica, sor Huana i dan danas spada u red neverovatnih žena koje su, u svakom pogledu, daleko ispred svog vremena.
Poezija sor Huane Ines karakteriše se lakoćom služenja raznim pesničkim oblicima, poetski nadahnutom obradom večnih tema kao što su ljubav, ljubomora, odsutnost, taština, tvrdoglavost, prolaznost, žalost, samoća…
Pojava obrazovane i pesnički nadarene Huane de Asbahe i Ramires de Santiljana, kasnije poznate kao sor Juana Ines de la Cruz (Sestra Huana Ines od Krsta) u XVII veku, u Meksiku tada zvanom Nova Španija, ne predstavlja neko naročito iznenađenje ako se zna da je španski barok, naročito Gongorina poezija, vršio snažan uticaj na poeziju i pozorišnu umetnost Latinske Amerike. Ali pojava jedne tako neobične osobe kao što je sor Huana na kulturnoj i društvenoj sceni Meksika u 17.veku, svakako jeste veoma interesantna. Visoko obrazovana, veoma inteligentna, umetnica ali i redovnica, sor Huana i dan danas spada u red neverovatnih žena koje su, u svakom pogledu, daleko ispred svog vremena.