Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Dosad napisana sećanja na Čehova, knjige, članci i studije o Čehovljevoj ličnosti i o njegovom književnom delu danas predstavljaju ogromnu građu od koje bi, uz tridesettomno izdanje Čehovljevih celokupnih dela, mogla da se napravi jedna velika biblioteka. Pa ipak još uvek ima dosta važnih aspekata i tema koje „Čehovijana”, i posle 100 godina od piščeve smrti, tek treba da proučava… To je tako, pre svega, zbog toga što je delo jednog velikog pisca, u principu, neiscrpno. Zato je 1989. poznati nemački reditelj Peter Štajn, koji ističe da „Čehov pripada svetu, a ne samo Rusiji”, s punim pravom konstatovao: „Mnogo šta je u fenomenu Čehov neobjašnjivo. Na kraju XX veka smo shvatili koliko nam je on potreban, pa se Čehovu vraćamo mnogo češće nego tokom prve polovine veka.” Zato i savremena američka spisateljica Kerol Outs oseća potrebu da naglasi: „Kad čitaš Čehova, vidiš da, ma koliko ljudi bili pametni, postoji granica preko koje um ne može da ide. Možeš biti beskrajno pametan, ali tvoj sopstveni svet neće ti se potčinjavati, nećeš moći da vladaš njime. Tako je bilo u Čehovljevo doba, a danas je to još aktuelnije.” Paideia je od Antona Čehova objavila Priče i izvode iz pisama Pod zakletvom.
Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.
«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.» Halil Džubran
Pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata bavi se cinizmom političara i neskladom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.
Žan Žirodu (1882-1944) rođen je u Francuskoj, gde se i školovao. Tokom 1905. živeo je u Minhenu, potom proputovao Srbiju, Austrougarsku i Italiju, a tokom 1907/08. boravio je u SAD kao stipendista Harvarda. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i odlikovan je Legijom časti. Pisao je pozorišna dela, romane i novele. Najpoznatiji mu je pozorišni komad Neće biti Trojanskog rata, koji se bavi cinizmom političara i neskladom između stvarnih istorijskih događaja i istorije koju vođe serviraju narodu.
Junakinje Konstantina Leontjeva… Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.
PREVOD OVOG ROMANA JE ORIGINALNO OBJAVLJEN U OKVIRU KNJIGE ROMANI (PRVI TOM) KONSTANTINA LEONTJEVA (PROJEKAT SABRANA DELA KONSTANTINA LEONTJEVA). ZA ROMANE JE PREVODILAC DOBIO NAGRADU MILOŠ N. ĐURIĆ (2008), KOJU DODELJUJE UDRUŽENJE KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE, ZA NAJBOLJI PREVOD PROZNOG DELA
Iako je njegovo mesto, bez sumnje, među ruskim književnim velikanima devetnaestog veka, Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831-1891) dosad je bio nedostupan našoj čitalačkoj publici.
Leontjev, poput svojih nešto starijih književnih savremenika Ivana Turgenjeva, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja, slika ruski život iz perspektive aristokratije, privilegovanog društvenog sloja kojem je i sam pripadao. Ali, za razliku od Tolstojevih „divnih ljudi“, za razliku od ekscentrika koji često prerastaju u karikature pod perom Fjodora Dostojevskog, junaci Konstantina Leontjeva portretisani su uzdržano, precizno i nepristrasno. Leontjeva je privlačila puškinska jednostavnost, a „gogoljevski šinjel“ bio mu je neudoban. On je sebi postavio za cilj da svoje junake niti unižava niti idealizuje, to jest da što vernije i tačnije prikaže ljudsku prirodu. U tom smislu, iako je pred kraj života postao monah, ovaj autor odlikuje se izrazito svetovnim, trezvenim stavovima, što verovatno treba pripisati činjenici da je, kao kasnije Čehov i Bulgakov, stekao medicinsko obrazovanje.
Posebnu pažnju zaslužuju junakinje Konstantina Leontjeva. Ni svetice ni grešnice, već žene od krvi i mesa, one su svesne da je seksualna želja važan sastojak ljudskog života i ne ponašaju se kao njeni pasivni objekti. Grofica Bobrujska (Drugi brak) i junakinje ostalih romana čvrsto stoje na zemlji i osvajaju nas svojom prirodnošću i sposobnošću da u svakodnevici mirno, bez velikih drama prekoračuju granice koje je devetnaesti vek nametnuo ženskom ponašanju.
* Ovaj roman je objavljen u knjizi Romani (II tom), u okviru projekta Sabrana dela Gajta Gazdanova. *
Kafkijanski roman „Povratak Bude“ mogao bi se okarakterisati kao psihološki ili metafizički triler. Glavni junak je nepravedno optužen za ubistvo koje nije počinio. Mali Budin kip pomaže da se ubistvo reši, a junak neočekivano postaje bogati naslednik žrtve ubistva. Roman govori o Gazdanovljevom interesovanju za budizam, mada u delu, osim naslova i pomenute Budine skulpturice, nema direktnih pozivanja na njega. Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 1950. u SAD.
