SALAMANDER

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Sudbina Dmitrija Resa obeležena je dugim godinama borbe i patnje, ali i velikom ljubavlju koju je osećao prema jednoj ženi…

U večitom sukobu dobra i zla, ipak postoje naizgled obični, ali suštinski trenuci u kojima iznova pronalazimo smisao postojanja i hrabrost da volimo.
Odmerenim i ubedljivim stilom, Makin nam u ovoj knjizi dočarava snagu tih trenutaka. Njegovi junaci ih proživljavaju intenzivno, ali bez velikih reči, u samom srcu istorijskih događaja a opet izvan njihovog razornog vihora.

Roman Pamtivek i druga doba, objavljen u Poljskoj još 1996, predstavljao je ne samo prelomnu tačku u književnom razvoju Olge Tokarčuk, nego i svojevrsni zaokret u fabuli poljskog romana. Još tada, polovinom devedesetih godina, kritičari su proglasili Olgu Tokarčuk za nadu poljske proze i ona je munjevito stekla naklonost čitalaca kako u zemlji, tako i u svetu. Ova knjiga je osvojila veliki broj književnih nagrada i priznanja, a uvrštena je i u obaveznu srednjoškolsku lektiru. To je neobičan roman, bajka o svetu, porodična saga u magičnoj atmosferi poljske provincije, roman-reka neobične konstrukcije koja odražava geometrijsku predstavu savršenstva i punoće.

„Otkako pamtim, želela sam da napišem ovakvu knjigu. Da stvorim svet i da ga opišem. To je povest sveta koji, kao i sve što postoji – rađa se, živi i umire. Mit je univerzalni obrazac ljudske sudbine, mitovi su riznica univerzalija“ – kaže Olga Tokarčuk. Takav je i njen Pamtivek – metafora sveta, života, ljudi koji po svaku cenu i s različitim uspehom nastoje da daju smisao svom životu.