Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Sirijac Lukijan, iz Samosate u Komageni, rođen je oko 120. godine posle Hrista, a umro oko 180 godine; završio je grčku retorsku školu. Na osnovu autobiografskih iskaza, saznajemo da je u četrdesetoj godini napustio retoriku i počeo da sastavlja dijaloge. Čisto retoričku kompoziciju nalazimo, međutim, i u njegovim poznim radovima: Herakle, na primer, predstavlja neobavezni uvod sastavljen za smotru sofista. Podela Lukijanovih radova na monološke i dijaloške površna je i ne pogađa suštinu njihovih kompleksnih i tematski bogatih kompozicija. Podela na retoričke, kritičke, biografske, pripovedne, dijaloške, mešane i poetske radove – iako relativno uspešno obuhvata složenost Lukijanovog rada kao celine – ne objašnjava sama po sebi prirodu stvaralačkog procesa. Čini se da svako izmeštanje Lukijanovog rada van okvira druge sofistike vodi u nepotpuno razumevanje prirode i cilja umetničkog postupka iza kojeg se krije sam autor. Stoga je bitno istaći dve osnovne smernice koje obuhvataju čitavu zaostavštinu Samosaćanina: prvo, svi su njegovi radovi namenjeni javnom izvođenju na muzičkim igrama ili smotrama retora, dakle obraćaju se publici koja posećuje ovakve manifestacije; drugo, njegovoj retorici nije cilj da ubedi, već, kao i dijalozima koji predstavljaju zamenu za poeziju, da poduči i zabavi.
Topla, zabavna i poučna priča za decu, mlade i sve koji se tako osećaju.
Gregorije mrzi školu, toliko da je do šestog razreda već dva puta ponavljao. Jedino mesto koje voli, njegovo utočište, jeste koliba njegovog dede Leona s kojim sate provodi u majstorisanju. Kada Georgije bude isteran i sa koledža, Leo, međutim postaje strahovito ljut. On odbija da uteši svog unuka i ne želi da ga uzme u zaštitu. Možda je vreme da Gregorije prihvati da odraste…
Knjiga o sreći, prikriveno najličniji roman iz ovog perioda, nastao uoči Drugog svetskog rata, bavi se ljudskim sudbinama iz ugla osećanja. Ovo je ključno delo njene rane proze. U priči o sazrevanju, sa ženskim likom u središtu, postavljaju se najdublja egzistencijalna pitanja.
Ovo je treći roman Nine Berberove, objavljen 1936. godine, nesumnjivo je ključno delo njene rane proze. U njemu Berberova sublimiše svoja lična iskustva i dovodi do krajnjeg izraza svoja poetička traganja. Iz pera majstora, paradigmatičnog za savremenu književnost, Knjiga o sreći je roman o sazrevanju, sa ženskim likom u središtu, u kojem se u kontekstu događaja svakodnevnog života postavljaju najdublja egzistencijalna pitanja.
Vilijem Blejk je u svom stvaralaštvu dao moguće odgovore na večna pitanja čovekovog duha i egzistencije, vrline i greha, mržnje i praštanja, strasti i razuma, krivice i iskupljenja. Uronio je u mračne prostore ljudske psihe i podsvesti, mnogo pre Frojda i mnogo pre no što su pojmovi psihoanalize i dubinske psihologije bili uobličeni.
I dalje se ne usuđujem tvrditi da je Fedra zapravo moja najbolja tragedija. Ostavljam čitaocima i vremenu da procene njenu pravu vrednost. Ali mogu da potvrdim da nisam napisao nijednu u kojoj bi vrlina bila više istaknuta nego u ovoj. U njoj se i najmanje greške strogo kažnjavaju. Na samu pomisao na zločin ovde se gleda kao na zločin sâm. Ljubavne slabosti su istinske mane. Strasti u njoj postoje samo da bi se prikazalo rasulo koje izazivaju, a greh je obojen bojama koje ga ističu i izazivaju gnušanje prema njegovoj izopačenosti. Tom cilju morali bi da teže svi koji rade za publiku. A baš tome su i prvi pesnici tragedija davali prednost. Njihovo pozorište bilo je škola u kojoj se vrlinama podučavalo jednako dobro kao i u filozofskim.
(Žan Rasin)