Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Luiđi Pirandelo (1867-1936), jedan od najznačajnijih italijanskih književnika XX veka, inovacijama u književnosti i pozorištu obeležio je svoju epohu, ali se njegova dela i danas mogu smatrati veoma „modernim“.
Svetsku slavu sicilijanski pisac stekao je posle Prvog svetskog rata, a naročito po osnivanju vlastitog pozorišta u kojem je bio impresario i reditelj. Turneje tog pozorišta po Evropi i Americi bile su trijumfalne, a prema njegovim komedijama i romanima snimljeni su mnogi filmovi kako u Italiji tako i u Holivudu. Pirandelo je dobio i Nobelovu nagradu za književnost 1934. godine.
Pirandelo je napisao sedam romana od kojih su najbolji Pokojni Matija Paskal (1904), koji se bavi odnosom jedinke i birokratskog aparata, pa i sveta uopšte, i Jedan, nijedan i sto hiljada (1924) u kojem je zastupljena jedna od njegovih omiljenih tema: pluralitet ličnosti.
Антон Чехов (1860–1904) је поручио да „велики писци и уметници политиком треба да се баве само онолико колико им је потребно да би се од ње бранили“. Надовезујући се на своје претходнике, ауторе великих романа (Достојевског, Толстоја и др.), он је (по професији лекар а по вокацији суптилни уметник), као писац приповедака и драма, демонстративно заронио у привидно неатрактивну свакодневицу обичних људи. У тако усмереном Чеховљевом опусу настале су и приче о љубави које смо одабрали за ову књигу.
Испоставило се да је у „појединостима“, „детаљима“, „ситницама“ живота, „што је из даљине изгледало као осенчени набор“ – раскопавао – „заправо – отвор у Вечност“ (формулација симболисте А. Белог). Ограђујући се од великих теорија о човеку и друштву, он је показивао да му нису стране ни филозофске примисли о „разголићеном човеку“, љубави, еротици, браку и породици тада анатемисаног писца Василија Розанова.
У прилог Чеховљевог просецања „отвора у Вечност“ сведочи и констатација америчке списатељице Џојс Керол Оутс (рођ. 1938): „Кад читаш Чехова, видиш да, ма колико људи били паметни, постоји граница преко које ум не може да иде…“ кад „ твој сопствени свет неће да ти се потчињава, нећеш моћи да владаш њиме. Тако је било у Чеховљево доба, а данас је то још актуелније.“
М. Сибиновић
Репродукције на корици:
Владимир Боровиковски (1757-1825), портрет Марије Лопухине, 1797
Осип Браз, Чехов, 1898
Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.
«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.» Halil Džubran
Odakle potiče svekoliko pisanje? Je li to božansko nadahnuće, trenutak prosvetljenja, ili demonski dar koji daje stvaraocu moć da prodre kroz tamu i prekorači njene granice? Dva suštinska načela ove umetnosti u stalnom su sukobu, uz neprekidno prisustvo spisateljske sujete, zavisti, čak i zlobe.
Ovo je prvi i najpoznatiji roman ovog istaknutog ruskog pisca Konstantina Vaginova (1899-1934). To je takozvani „roman s ključem“: prototipovi književnih junaka su stvarne ličnosti. U delu je prikazan književni i duhovni život Rusije posle Oktobarske revolucije. Reprezentativne ličnosti, poput Ane Ahmatove, Mihaila Bahtina i Danila Harmsa, deo su te opšte slike. Vaginov se bavi sudbinom inteligencije u prelomnim okolnostima, ali posmatra je u širokom istorijskom kontekstu (paralela sa antikom). Napokon, i jarčeva pesma je doslovan prevod grčke reči tragedija. Ali ta tragedija izlaže se ironično i poetski, pa samim tim i uslovno, jer se sagledava kao element kulture. Tako se, pored svoje tematike, Vaginov ugrađuje u tradiciju ruske književnosti, ali njegovi književni postupci, kao i doživljaj sveta, mnogo duguju i modernizmu (bio je član raznih avangardnih grupa, uključujući ruske apsurdiste, oberiute), i može se reći da njegovo stvaralaštvo predstavlja jedinstven spoj tradicije i modernizma. Ovaj roman izdvojen je iz našeg izdanja „Sabrana dela Konstantina Vaginova“.
