SLOBODA U ZORU

Nikolaj Olejnikov se ubraja među najznačajnije ruske pesnike XX veka. Za života je objavio samo tri pesme namenjene odraslim čitaocima. Sve ostale, koje su kružile u rukopisu, sačuvali su njegova supruga i prijatelji. Živeo je relativno kratko – u svojoj 39. godini stradao je u Staljinovim čistkama.

Gotovo svi savremenici koji su pisali o Olejnikovu slažu se da je bio izuzetna osoba, a neki od njih govore i o njegovoj genijalnosti. Iako njegove pesme za odrasle nisu objavljivane, Olejnikov je znatno uticao na književne tokove svog vremena, a u velikoj meri je doprineo uobličavanju sovjetske književnosti za decu. Uređivao je nekoliko časopisa i smatrao je časopis samostalnom književnom formom. Pojavljuje se i kao književni junak u delima mnogih svojih kolega (Mihaila Slonimskog, Nikolaja Zabolockog, Danila Harmsa i dr.). Poseban značaj imaju njegovo druženje s Danilom Harmsom i Aleksandrom Vedenskim i pripadnost ruskim apsurdistima. On nije bio član grupe Oberiu, ali pripadao je mnogo trajnijoj skupini „Činari“, koja je imala sličan sastav. Ovu grupu su, pored Danila Harmsa, Aleksandra Vedenskog i samog Olejnikova, činili Jakov Druskin, Leonid Lipavski i Tamara Lipavska.

Olejnikov je napisao stotinak pesama i dve poeme. Pesme su isprva nastajale kao prigodne, bez ambicije, da bi s vremenom, uoči smrti, pesnik počeo da sastavlja knjigu. Recepcija njegovog dela razvija se u dva pravca. Jedni ga smeštaju u okvir apsurdne književnosti i vide u njemu predstavnika oberiutske struje – uprkos tome što su njegove pesme razumljivije i pristupačnije od pesama njegovih kolega i što u potpunosti odgovaraju formalnim zahtevima tradicionalne književnosti. Drugi ga u većoj ili manjoj meri odvajaju od oberiutskog društva i vezuju za bogatu tradiciju ruske satirične i humoristične poezije, na koju se on nesumnjivo oslanja i nadovezuje.

Ipak, najubedljivije tumačenje ponudila je Lidija Ginzburg, koja smatra da su pesnika oblikovale dve naizgled nespojive tradicije – tradicija satirične poezije i tradicija Vladimira Hlebnjikova. Iz ovog spoja raznorodnih tradicija nastao je pesnik jedinstvenog izraza. Lidija Ginzburg smatra da je Olejnikov otišao dalje od Zabolockog, Harmsa i Hlebnjikova u stvaranju novog jezika.

Olejnikov piše višeznačnu šaljivu poeziju koristeći klasične forme – prigodnu i pohvalnu pesmu, poslanicu, odu, basnu, baladu, poemu, koje ispunjava novim sadržajem.

U ovom izdanju predstavljeno je skoro celokupno pesničko stvaralaštvo Nikolaja Olejnikova.

U ovoj knjizi su objavljeni prevodi celovitih zbirki Putem zrna i Teška lira prema poslednjem izdanju koje je priredio autor. Ovo je kod nas prvo potpunije predstavljanje pesama Vladislava Hodaseviča, jednog od najznačajnijih ruskih pesnika s početka XX veka, čije delo je najzad steklo priznanje i u domovini, a zahvaljujući prevodima na mnoge jezike stiče sve više poklonika širom sveta.

Kraj X – početak XXI veka knjiga III Sredina XX – poč. XXI veka (neomodernizam, neoavangarda, postmodernizam i nova traganja)

Knjiga treća: lirika najnovijeg doba, stvarana od sredine XX do početka XXI veka na stazama izlaženja iz okvira socrealističkog ukalupljivanja tematskog plana i poetike, destrukcije oficijelne poezije, ali i lirika nastojanja da se, nadovezivanjem na prethodno nasilno prekidanje njenih značajnih tokova, vaspostavi jedinstvo emocije i svesti (kantautorska poezija; neomodernizam, neoavangarda, postmodernizam; lirika religiozno-duhovnog toka ruske poezije, i dr.).

Izbor je napravljen u želji da se iz njega može ostvariti uvid u rusku poeziju na svim etapama njenog istorijskog razvoja, ali i da se može steći slika o umetničkoj vrednosti dela ruskih pesnika obuhvaćenih ovom antologijom.

Danilov piše slobodnim stihom, koji nije karakterističan za rusku pesničku tradiciju, ali sve je češći u savremenoj ruskoj poeziji. Njegove pesme pokazuju da je slobodni stih u ruskoj poeziji dostigao zrelost, jer sada deluje prirodno i sigurno.

On nalazi poeziju u običnim stvarima, prema kojima gaji jaka osećanja.

Svestan je njihove prolaznosti, i upravo zato insistira na lepoti i značenju onoga što ga okružuje.

Danilovljeva poezija (kao i proza, uostalom) donosi mnogo toga novog i u formalnom, i u sadržinskom smislu, sa čime se dosad nismo sretali u ruskoj (i ne samo ruskoj) književnosti. Međutim, ono što Danilov fiksira u svojoj poeziji karakteristično je upravo za sadašnji trenutak – način života, raspoloženja, navijanje za fudbalski klub, vožnja autobusom ili metroom, prizori iz predgrađa…

Pred nama je poezija našeg vremena