SPIDIJEVA FILOZOFIJA

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Dve priče.

O mladim ljudima našeg vremena. Sitim ali i gladnim, učtivim ali i besnim. Koji radije preuzimaju rizik da pogreše u životu nego da ga uopšte i ne žive.

Matilda ima  24 godine. Napustila je studije zbog beznačajnog posla, i živi sa još dve  devojke u iznajmljenom stanu u Parizu. Kaže da je srećna, ali se toga priseća tek uz piće. Jednoga dana zaboravlja u nekom kafeu torbu sa velikom sumom novca. Jedan čovek joj je vraća tek iduće nedelje. Nekoliko meseci kasnije, upravo zbog tog čoveka ona odluči da promeni svoj život.

Jan ima 26 godina. Diplomirao je, ali ne može da nađe posao. Iščekujući bolje dane, radi kao prodavac. Ne kaže da je nesrećan, ali često dok se šeta pored Sene zamišlja kako uskače u vodu i davi se. Jedne večeri, kada je bio potpuno sam, učinio je malu uslugu svom susedu.  Da bi mu zahvalio, sused ga poziva na večeru. Par sati kasnije, upravo zbog tog čoveka, on odluči da promeni svoj život.

„Umuknite. Ismevajte me, rugajte se i ocrnjujte koliko vam je volja, ali ne vucite me za uši. Ne delite mi lekcije. Znate koliko to mrzim. Ako nastavite tim tonom, izgubićete me sasvim. A onda…  A onda, šta zapravo hoćete da vam kažem?

Sve, lepa moja.

Sve.

Stisni petlju i baci sve karte na sto.“

                                                                        „Lepši život“

„Vrtela sam se ukrug. Čekala sam. Nekoga, nešto, olakšanje, razočarenje.

Priču.“

                                                                        „Lepši život“

Roman Beba (2002), koji je Mari Derjesek napisala posle rođenja svog sina, najintimnije je od svih njenih doasadašnjih dela, iako u knjizi ni majka ni beba nisu eksplicitno imenovane.

Niz zabeleški koje nam prenose svakodnevnu realnost materinstva inspirisan je pitanjima: Zašto u svetskoj književnosti ima tako malo knjiga koje se bave bebama? Kako se postaviti prema raznim, često kontradiktornim savetima koje majka dobija od svog okruženja? Kada beba počinje da razlikuje maternji od ostalih jezika? Šta je materinstvo? Zašto žene rađaju, a muškarci ne?

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga.

„Njegove istočnjačke pripovesti su divne. Retko mi se dešavalo da nešto čitam s takvim zadovoljstvom“ – rekao je Lav Tolstoj o pričama Konstantina Leontjeva uvrštenim u zbirku Iz života Hrišćana u Turskoj.

„Da se delo poput Odiseja Polihronijadesa pojavilo u Zapadnoj Evropi, o njemu bi se mnogo govorilo i pisalo, ono bi odmah doživelo nekoliko izdanja, bilo bi prevedeno na mnoge jezike, a njegov značaj i njegove vrednosti bili bi visoko ocenjeni“ – smatrao je Vsevolod Solovjov.

Leontjev je bio opčinjen estetikom Istoka i bogatstvom različitosti koje je zatekao na njemu. I on sam i njegovi junaci žele da služe lepoti. A lepota je iznad pojedinačnih sudbina, iznad morala i iznad zakona.

„Estetika je, kao kriterijum, primenjiva na sve – od minerala do čoveka. Prema tome, primenjiva je i na pojedina ljudska društva i na sociološke i istorijske zadatke“ – pisao je Leontjev.

On je na Istoku našao lepotu o kojoj je maštao i koju je slavio u svojim delima. Našao je i strasti i snagu osećanja koje su u sredini iz koje je dolazio već uveliko bile potisnute u korist razuma, tehnološkog razvoja i prosperiteta. I našao je svoj književni izraz. Izraz oslobođen patetike, izveštačenosti i laži, osobina od kojih je, po njegovom mišljenju, patila celokupna ruska književnost.

Današnji čitalac će biti iznenađen modernošću Leontjevljevog književnog postupka, ali i univerzalnošću ljudskog koda, koji je Leontjev izvrsno razumeo i umetnički razložio. Iako je u njima reč o prošlosti, ništa nas u ovim pričama neće navesti na pomisao da ono što je u njima opisano nema veze s nama, s našim vremenom i našim doživljajem sveta. Prikazani onako kako je to Leontjev želeo, junaci ovih priča nisu ništa manje savremeni od ljudi s kojima smo svakodnevno u kontaktu. Leontjev je uspeo da svoje delo učini vanvremenim i trajno aktuelnim. To je rezultat kojim se mogu pohvaliti tek malobrojni veliki pisci. Čitaocu prevoda na srpski Leontjevljev istočni ciklus može biti zanimljiv i zbog toga što je u njemu reč o našim neposrednim susedima, s kojima smo dugo delili svakodnevicu i iskustvo života pod turskom vlašću.