SPIDIJEVA FILOZOFIJA

Na rubu ruskog Dalekog istoka, u dahu Tihog okeana, leže zemlje koje kao da beže od istorije … Ko je taj zločinac s više lica, koga Pavel Garcev i njegovi drugovi moraju zarobiti kroz neizmernost tajge? Ovo je avantura dugog lova na čoveka koji nam je ispričan u ovom snažnom istraživačkom romanu. To je ujedno i izvanredan dijalog, gotovo izvan sveta, između iscrpljenog vojnika i tajanstvenog plena koji progoni. Kad Pavel sazna pravi identitet begunca, njegov će se život okrenuti naopačke. Lov poprima uzbudljivu dimenziju, dok se na horizontu pojavljuje arhipelag Šantar: tamo gde je „drugi život“ moguć, u krhkoj večnosti ljubavi.

Ako nova literatura počiva na arhivskoj literarnoj građi, ako živi u kući legata, onda neka večno počiva na čemu god ugodnom za večnopočivšeg, taman bilo i na staroj leksici i negdašnjoj fælš-gramatici, i neka joj bude isto tako počivši-ugodno na istoj toj, klasičnoj, mainstream pliš-semantici. Sve novo neka odmah ostari, ne bi li linijom bez otpora zavredelo, i u sve se lektire zanavek zapljunulo i zavelo. Ako nije tako, onda čemu iskopine, čemu artefakti, da li uopšte treba istraživati zaostavštinu? Ako treba svoje srce slušati i poslušati, ima li se šta čuti? Da li legati postaju robovlasnici naše mašte, i to tako da su legati vlasnici, a mašta robovi? Da li smo za sigurnu kuću u kojoj bi da tražimo spas od zaostavštine? Da li smo uzalud bili ambiciozni? Koliko čovek mora biti sam da bi bio slobodan? Ili je možda dovoljno samo da bude siromašan duhom i da pusti da stvari teku uzvodno. Naši junaci, literarni arheolozi, ipak su na jednom timskim sastanku odlučili da krenu da kopaju i istražuju. Da preuzmu rizik potencijalne otupelosti duha, ideje i inspiracije, te da pomire i namire: legate sa svojim srcem, stare Mahere sa svojom kulturom, kao i svaku vrstu raspolućenosti usled svekolike bipolarnosti sveta. Mitska epopeja „Coix delta planeta” sve priče o literarnim iskopinama smešta u ediciju „Artefakti”, koja vam donosi 23 priče iz podzemlja, iz Hada, gde se mrak plete vidicima, a svet oblikuje apsurdima.

Roman Beba (2002), koji je Mari Derjesek napisala posle rođenja svog sina, najintimnije je od svih njenih doasadašnjih dela, iako u knjizi ni majka ni beba nisu eksplicitno imenovane.

Niz zabeleški koje nam prenose svakodnevnu realnost materinstva inspirisan je pitanjima: Zašto u svetskoj književnosti ima tako malo knjiga koje se bave bebama? Kako se postaviti prema raznim, često kontradiktornim savetima koje majka dobija od svog okruženja? Kada beba počinje da razlikuje maternji od ostalih jezika? Šta je materinstvo? Zašto žene rađaju, a muškarci ne?

Zanimljiva je sudbina Gogoljevih Mrtvih duša u srpskoj prevodnoj književnosti. Prvobitni Glišićev prevod (1872), rađen je zajedno sa Ljubomirom Miljkovićem. Početkom XX veka, Glišić se vraća prevođenju Mrtvih duša, ovoga puta samostalno, ali ga je smrt prekinula, te prevod završava Glišićeva sestra Stanka. Sticajem okolnosti, zbog smrti primarnog prevodioca, sve se ponovilo i u nastanku trećeg srpskog prevoda Mrtvih duša, koji je započeo čuveni slavista, komparatista i profesor univerziteta Radovan Lalić, a pošto ga je smrt sprečila u tome da završi prevod, to je učinila njegova žena Mira, 1987. godine.

Po rečima prof. dr Miodraga Sibinovića povodom ponovnog objavljivanja ovog dela, ovaj prevod uzima u obzir sva ranija stručna i naučna saznanja o romanu Mrtve duše, tumačenja pojedinih mesta, karakteristika Gogoljevog individualnog stila, vrlina i nedostataka ranijih prevoda na srpski, što mu obezbeđuje prisniji kontakt sa današnjim čitaocem, a izvorniku ništa ne oduzima od njegove autentične vrednosti, pošto Gogolj u poetiku Mrtvih dušaarhaičnost jezičkog izraza ne koristi kao svoje izražajno sredstvo.

Takođe, ponovno objavljivanje Mrtvih duša treba da podseti na novo čitanje klasika, na recepciju takvih dela kod modernog čitaoca. Jedni su ga čitali kao utemeljivača „fantastičnog realizma“, drugi kao „brata moderne dekadencije“, treći kao preteču Kafke, ili poetike apsurda, a najveći broj njih, poput Nabokova, smatra da su Mrtve duše u svom najdubljem sloju značenja zapravo posvećene univerzalnoj temi trivijalnosti u ljudskom životu.

Mira Lalić u pogovoru Mrtvih duša podseća da je Gogolj planirao da napravi delo poput Danteove Božanstvene komedije, koje bi se sastojalo iz tri dela, i gde bi mrtve duše, dobijajući kosmičku dimenziju, metamorfozirale u žive duše. Delo pod nazivom Čičikovljeve dogodovštine ili Mrtve duše – Poema počeo je da piše 1835. godine, završio ga je šest godina kasnije. Godine 1848. počeo je da piše II tom, koji je spalio 1852. Ostali su samo fragmenti. Paideino izdanje sadrži prvi tom, i fragmente drugog.