Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Aristotel (384-322. pre n.e.), rodom iz grada Stagire, u Makedoniji, Platonov učenik i vaspitač Aleksandra Velikog, bio je najsvestraniji naučnik i filozof svoga vremena. U Atini je, u Likeju, jednom Apolonovom gaju, osnovao školu; njegovi učenici su, prema dvorani za šetnju (peripatos), u kojoj su studirali, nazvani peripatetici. Posle smrti Aleksandra Velikog, optužen je u Atini, koja je mrzela Makedonce, za bezbožništvo, i morao je da beži; umro je u Halkidi na Eubeji. Pored svoje učiteljske delatnosti, napisao je ogroman broj knjiga; dok su dijalozi, namenjeni širokoj publici, osim malog broja fragmenata, izgubljeni, ostala su sačuvana sva sistematska dela namenjena upotrebi u školi: logički i prirodnonaučni spisi o psihologiji, fizici i metafizici, o etici i politici, poetici i retorici. Aristotelu je bila svrha istraživanje realnih naučnih nalaza pojava, da bi tako došao do saznanja o onom bitnom što u njima deluje. Postao je tvorac i organizator naučne podele rada. Aristotelov filozofski pravac vladao je čitavim srednjim vekom, naročito spisi o teoriji saznanja, obuhvaćeni u Organonu, a njegova Poetika imala je uticaja na dramske pisce sve do početka XIX veka.
Aristotel je u De An. postigao dvostruki cilj: 1) duša je nužno povezana za pojmove spoznaje i kretanja, i 2) u tome se manje-više slažu sve prethodeće „teorije“ o duši. Može se postaviti pitanje da li Aristotel ispred sebe uopšte ima izgrađene teorije o duši – jer, to pouzdano nema – ili on sam konstruiše kontekst vlastite diskusije koji bi formirao i da ovih „teorija“ nema; jer, mimo Platona koji i daje tematski ram Aristotelove rasprave o duši i koji je jedini njegov pravi „sagovornik“, imamo samo rudimentarne, višeznačne i sporadične izjave koje mogu biti metafizički relevantne, kao kod Herakleita, Demokrita ili kod Empedokla, ili su refleksi i preformulacije prastarih narodnih verovanja. No, Aristotel blagonaklono tvrdi da je veza duše, spoznaje i kretanja uočena u ovim teorijama ukoliko se one posmatraju u celini, ali da nijedna od tih veza nije zahvaćena na autentični način veran samoj stvari o kojoj je reč. Drugim rečima: nije se došlo do osnovnog pitanja o bivstvu duše, ali onda ni do prave teorije kognitivnih funkcija duše (opažanje, mnjenje, znanje, Um; a onda i njima podređenih „funkcija“: žudnja, htenje, težnja), ali ni do uviđanja težine metafizičkog problema veze duše i kretanja.
