Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
„Nijedan pisac nije nas toliko obogatio“ – napisao je Andre Žid o Prustu. „Kakva neobična knjiga: u nju stupamo kao u začaranu šumu.“ Ova ogromna freska pariskog života i romansirana povest piščevog života slikaju se iznutra, kroz doživljaje duše, jer pisac slika, kako sam kaže, „stvarni život, ono što nam je u duši.“ Stvarnost mi neposredno spoznajemo samo svojim doživljajem, čulnom i mentalnom impresijom: „Samo je utisak kriterij istinitosti.“ A tako se i prošlost istinski oživljava samo kad se neki sadašnji čulni utisak podudara sa nekim prošlim: tako imamo pristupa u blaga naše duše, koja nam se inače može činiti kao samo mrak i ništavilo. To je ta „začarana šuma“: Prust razbudi i čitaočevu dušu, njegove uspomene, jer kako je sam pisac napisao: „Moji čitaoci neće biti moji čitaoci, nego čitaoci samih sebe, jer će moja knjiga biti samo vrsta uveličavajućeg stakla (…) sredstvo da čitaju u samima sebi.“
Prustov roman objavljivan je u delovima od 1913. do 1927. godine
Bezumnik predstavlja veliki zaokret u Džubranovom književnom radu, ne samo zato što je prvo koje je napisano na engleskom jeziku, nego i zato što žestina karakteristična za njegove ranije spise, ustupa mesto kontemplaciji i duhovnom uzdizanju. Dok književna kritika u Americi pozdravlja „ove poeme i parabole koje poseduju vlastitu muziku, otmenost, naivni šarm i strukturalnu simetriju…“, Mej Zijada ih smatra mračnim i okrutnim. „Koje je dobro za čoveka da dobije pohvale celog sveta, a da ne dobije od Mej“, setno joj prigovara u pismu od 7. februara 1919.
„Pitate me kako sam postao bezumnik. Ovako se to zbilo: jednog dana, davno pre no što se rodiše mnogi bogovi, probudio sam se iz dubokog sna i video da su mi ukrali sve moje maske – sedam maski koje sam svojeručno napravio i nosio kroz sedam života – i potrčah bez maske ulica punim ljudi uz krike: „Lopovi, lopovi, prokleti lopovi“.
Muškarci i žene smejaše mi se, a neki pobegoše u kuće, strahujući od mene.
A kad stigoh do tržnice, neki mladić, koji je stajao na vrhu kuće, povika: „Evo ga bezumnik!“ Podigoh pogled da ga vidim i sunce mi poljubi ogoljeno lice, po prvi put. Po prvi put sunce poljubi moje ogoljeno lice i u mojoj duši se razgore plam ljubavi prema suncu i nisam želeo više svoje maske. I kao u zanosu povikah: „Blagosloveni, blagosloveni da su lopovi koji mi ukradoše maske!“
I tako sam postao bezumnik.“
Lutalica je poslednje Džubranovo delo, dovršeno, zajedno sa crtežima kojima je ilustrovano, neposredno pre njegove smrti 10. aprila 1931. U ovim predivnim parabolama iskristalisala se osnovna poruka njegovog života – poruka ljubavi koja je donela utehu i nadahnuće milionima čitalaca.
«Idemo u susret sutonu, možda da bismo se probudili u zoru jednog novog sveta. Ipak, ostaće ljubav i njeni tragovi neće biti izbrisani.» Halil Džubran
* Ovaj roman je objavljen u knjizi Romani (II tom), u okviru projekta Sabrana dela Gajta Gazdanova. *
Kafkijanski roman „Povratak Bude“ mogao bi se okarakterisati kao psihološki ili metafizički triler. Glavni junak je nepravedno optužen za ubistvo koje nije počinio. Mali Budin kip pomaže da se ubistvo reši, a junak neočekivano postaje bogati naslednik žrtve ubistva. Roman govori o Gazdanovljevom interesovanju za budizam, mada u delu, osim naslova i pomenute Budine skulpturice, nema direktnih pozivanja na njega. Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 1950. u SAD.
