Romani i priče
Svetska književnost
Sabrana dela
Rečnici
Poezija
Književnost za mlade
Istorija, memoari i biografije
Filozofija
Eseji
Džepna knjiga
Dodajte neki proizvod u korpu da biste nastavili kupovinu.
Mikelanđelo Buonaroti je bio italijanski slikar, vajar, arhitekta i pesnk, koji je još u svoje vreme bio jedan od najvećih umetnika svih vremena. Za života su ga zvali „Božanski“, a danas predstavlja univerzalnog genija. Njegova predanost radu i umetnosti izrodila je najvećeg genija renesansne umetnosti.
Njegovo najpoznatije delo je detalj freske „Stvaranje čoveka“ iz Sikstinske kapele u Vatikanu.
Mikelanđelo Buonaroti, istinski renesansni gorostas, za svoga života pisao je poeziju, ali se ona, po njegovoj volji, nije našla na okupu među koricama
Visoko obrazovana, veoma inteligentna, umetnica ali i redovnica, sor Huana i dan danas spada u red neverovatnih žena koje su, u svakom pogledu, daleko ispred svog vremena.
Poezija sor Huane Ines karakteriše se lakoćom služenja raznim pesničkim oblicima, poetski nadahnutom obradom večnih tema kao što su ljubav, ljubomora, odsutnost, taština, tvrdoglavost, prolaznost, žalost, samoća…
Pojava obrazovane i pesnički nadarene Huane de Asbahe i Ramires de Santiljana, kasnije poznate kao sor Juana Ines de la Cruz (Sestra Huana Ines od Krsta) u XVII veku, u Meksiku tada zvanom Nova Španija, ne predstavlja neko naročito iznenađenje ako se zna da je španski barok, naročito Gongorina poezija, vršio snažan uticaj na poeziju i pozorišnu umetnost Latinske Amerike. Ali pojava jedne tako neobične osobe kao što je sor Huana na kulturnoj i društvenoj sceni Meksika u 17.veku, svakako jeste veoma interesantna. Visoko obrazovana, veoma inteligentna, umetnica ali i redovnica, sor Huana i dan danas spada u red neverovatnih žena koje su, u svakom pogledu, daleko ispred svog vremena.
Niko kao Rembo nije tako ubedljivo i do kraja dokazao da je poezija kvintesencija života i da je autentični život ujedno najviša i najuzbudljivija poezija.
Remboova vera da će se pomoću poetskih sposobnosti otrgnuti iz vlasti zakona i ograničenja ovozemaljske sudbine i tako ostvariti neku vrstu božanske egzistencije nije se obistinila za njegovog kratkog života koji je okončan u znaku gorčine i razočaranja, ali je on zato postao pravi bog i mesija u očima velikog dela književnog potomstva.
„Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu,
I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;
Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima
I koristimo u praktične svrhe,
Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk.“
Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno.
