Dosad napisana sećanja na Čehova, knjige, članci i studije o Čehovljevoj ličnosti i o njegovom književnom delu danas predstavljaju ogromnu građu od koje bi, uz tridesettomno izdanje Čehovljevih celokupnih dela, mogla da se napravi jedna velika biblioteka. Pa ipak još uvek ima dosta važnih aspekata i tema koje „Čehovijana”, i posle 100 godina od piščeve smrti, tek treba da proučava… To je tako, pre svega, zbog toga što je delo jednog velikog pisca, u principu, neiscrpno. Zato je 1989. poznati nemački reditelj Peter Štajn, koji ističe da „Čehov pripada svetu, a ne samo Rusiji”, s punim pravom konstatovao: „Mnogo šta je u fenomenu Čehov neobjašnjivo. Na kraju XX veka smo shvatili koliko nam je on potreban, pa se Čehovu vraćamo mnogo češće nego tokom prve polovine veka.” Zato i savremena američka spisateljica Kerol Outs oseća potrebu da naglasi: „Kad čitaš Čehova, vidiš da, ma koliko ljudi bili pametni, postoji granica preko koje um ne može da ide. Možeš biti beskrajno pametan, ali tvoj sopstveni svet neće ti se potčinjavati, nećeš moći da vladaš njime. Tako je bilo u Čehovljevo doba, a danas je to još aktuelnije.” Paideia je od Antona Čehova objavila Priče i izvode iz pisama Pod zakletvom.

Prikaži sve 2 rezultate

  • 825.00 RSD 660.00 RSD

    Pripovetke Antona Pavloviča Čehova (1860 – 1904) su još za njegova života prevođene na bugarski, engleski, nemački, poljski, srpskohrvatski, francuski i češki jezik. Njegove drame su sa slavnim Hudožestvenim teatrom takođe još od početka HH veka zakoračile preko granica Rusije. Osvajački pohod umetničkog dela ovog ruskog prozaiste i dramatičara na svet, gledan s distance od jednog veka posle Čehovljeve smrti, odista je zadivljujući.

    Prevodilac: Miodrag Sibinović, Povez: TVRD, Format: A5

    Do 1981. godine Čehovljeva dela su prevođena na devedeset i dva jezika sveta. Danas će se, verovatno, teško naći iole razvijenija nacionalna kultura u svetu koja u svojim riznicama nema i prozna, odnosno dramska dela Antona Čehova. Stoga je 100. godišnjica Čehovljeve smrti upisana i u kalendar jubileja ukupne svetske kulture koji ustanovljuje UNESKO, kao specijalizovana agencija za prosvetu, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija.

    Pisac ne može biti veliki književnik ukoliko njegovo delo nema nekih univerzalnih, opšteljudskih vrednosti, dostupnih i prihvatljivih ne samo sunarod-nicima, već i pripadnicima drugih, inorodnih kultura. Dakle, veliki pisci se dokazuju upravo prodorom njihovog dela preko granica sopstvene nacionalne kulture. Međutim, i nacionalne kulture svoju snagu i svoju istinsku vrednost dokazuju i sposobnošću da prepoznaju, prihvataju i apsorbuju velika umetnička ostvarenja iz drugih kulturnih sredina.

    Dosad napisana sećanja na Čehova, knjige, članci i studije o Čehovljevoj ličnosti i o njegovom književnom delu danas predstavljaju ogromnu građu od koje bi, uz tridesettomno izdanje Čehovljevih celokupnih dela, mogla da se napravi jedna velika biblioteka. Pa ipak još uvek ima dosta važnih aspekata i tema koje „čehovijana”, i posle 100 godina od piščeve smrti, tek treba da proučava… To je tako, pre svega, zbog toga što je delo jednog velikog pisca, u principu, neiscrpno. Zato je 1989. poznati nemački reditelj Peter Štajn, koji ističe da „Čehov pripada svetu, a ne samo Rusiji”, s punim pravom mogao da konstatuje: „Mnogo šta je u fenomenu Čehov neobjašnjivo. Na kraju XX veka smo shvatili koliko nam je on potreban, pa se Čehovu vraćamo mnogo češće nego tokom prve polovine veka.” Zato i savremena američka spisateljica Kerol Outs oseća potrebu da naglasi: „kad čitaš Čehova, vidiš da, ma koliko ljudi bili pametni, postoji granica preko koje um ne može da ide. Možeš biti beskrajno pametan, ali tvoj sopstveni svet neće da ti se potčinjava, nećeš moći da vladaš njime. Tako je bilo u Čehovljevo doba, a danas je to još aktuelnije.”

  • 275.00 RSD 220.00 RSD

    Prevodilac: Miodrag Sibinović, Povez: Mek, Format: B6

    Антон Чехов (1860–1904) је поручио да „велики писци и уметници политиком треба да се баве само онолико колико им је потребно да би се од ње бранили“. Надовезујући се на своје претходнике, ауторе великих романа (Достојевског, Толстоја и др.), он је (по професији лекар а по вокацији суптилни уметник), као писац приповедака и драма, демонстративно заронио у привидно неатрактивну свакодневицу обичних људи. У тако усмереном Чеховљевом опусу настале су и приче о љубави које смо одабрали за ову књигу.

    Испоставило се да је у „појединостима“, „детаљима“, „ситницама“ живота, „што је из даљине изгледало као осенчени набор“ – раскопавао – „заправо – отвор у Вечност“ (фор­мула­ција симболисте А. Белог). Ограђујући се од великих теорија о човеку и друштву, он је показивао да му нису стране ни филозофске примисли о „разголићеном човеку“, љубави, еротици, браку и породици тада анатемисаног писца Василија Розанова.

    У прилог Чеховљевог просецања „отвора у Вечност“ сведочи и констатација америчке списатељице Џојс Керол Оутс (рођ. 1938): „Кад читаш Чехова, видиш да, ма колико људи били паметни, постоји граница преко које ум не може да иде…“ кад „ твој сопствени свет неће да ти се потчињава, нећеш моћи да владаш њиме. Тако је било у Чеховљево доба, а данас је то још актуелније.“
    М. Сибиновић

    Репродукције на корици:
    Владимир Боровиковски (1757-1825), портрет Марије Лопухине, 1797
    Осип Браз, Чехов, 1898